Traži moju vernost

ti, s kojim ne hodam ulicama
ne znam gde si.
pomisliš li?
vreme smo pustili
nije dobro
ukrašće nas slučajnost.
ti s kojim ne hodam
kao da te se sećam.
kao da te se sećam.
traži moju vernost.

okupilo se neko leto.
traži moju vernost.
u mojim knjigama zovem te:
ti, s kojim ne hodam ulicama
još.
traži moju vernost,
kažem ti.
u knjigama.
u svetu između svetova
ništa nije onako kako izgleda.

okupilo se neko leto
oko mog tela.
spopalo ga je neko mirisno
muško telo.

ukrašće nas vreme
ako se budemo premišljali.
tela i leto,
će nas ukrasti,
koliko lako zaboravljaš
ti?
ja vrlo lako
vrlo brzo
izmučena dugim sećanjima
izgubila sam sposobnost
da se sećam.
davno je to bilo,
kada sam pamtila.

ipak.

ti si u daljini
negde u donjem stomaku
ispod pupka
pa isplivaš ovako noću
ili kroz reči koje ne govorim
i druženja koja te ne pominju
pamtiš?
posegni
kreni sa mnom
kreni za mnom
otopilo se neko leto
neka tela me traže
traži moju vernost
zahtevaj moje oči
položi moje telo
i uzmi.
sve ono što ti pripada.

ti, s kojim ne hodam ulicama
još.

Hrabrost

isto mesto na aerodromu, isti kafić.
ja imam svoj kafić na aerodromu,
minhen, frankfrut, milano, oslo. aerodromi.
na ovom mestu sam sedela
godinu dve ranije
kada sam ti hrlila u susret
tada nisam znala
ali sam hrabro promenila
4 aviona u jednom pravcu
da te sretnem.
kada odem od kuće
strah postaje manji
a nada veća.

Pakt sa divljom ženom

po čemu te prepoznajem?
koje cipele nosiš?
kako koračaš i sa kim spavaš
od svih ovih sa kojima smo pokušavale
da spavamo ovih godina?
po čemu te prepoznajem?
kako znam da si ti ti
da nisi ja
da sam ja ti
po čemu
po čemu prepoznaješ divlje muškarce
one koji imaju dušu
i grabežljivce
i besmislene?
kako ih razlikuješ?
molim te reci mi
i reci mi
koji mi signal šalješ kada
pošto te očigledno ne
razumem.
eto to sam mislila
divlja ženo
da sklopimo sporazum koji će trajati
ja i ti i ti i ja u meni
pa da se razumemo
i batalimo
sve ove mlake susrete
koji su onako sistematski
kao srpska medicina
pojeli ogroman komad mog srca
uludo.

Sve što nije nije

sve što nije nije
ni nebo ni pogled ni osmeh
sve što nije nije
ni trema ni strah ni čežnja
sve što nije nije
ni tvoj korak ni tvoje usne
ni naši prvi razgovori
sve što nije nije
zaljubljenost
ma šta mi pričali o tome

Strah

Da sam mladji
i ja bih se plasio.
Tvoje vlasti.

Čudo

Uvek sam verovao da se mora dogoditi čudo, rekao sam svojoj prijateljici jednom u kafeu, malom prostoru gde često obitavamo, ona češće nego ja, sklonija sam čudima, ume da kaže. Ja sam zaista uvek, duboko verovao da mora da se dogodi čudo, nema tu puno priče, ulažeš, radiš, dobar si, dobro se dobrim vraća. A onda me realnost sačekala sa udarcima koje nisam predvideo i moja vera u čudo je postala jača. I nerealnija. Uvek sam bila sklonija čudima, rekla je moja prijateljica umetnica. Čudila se. Mojoj racionalnoj prirodi i priči o čudu. Ali, zar ja nemam pravo na utočište? Na osmehe, pokušaje, magijske rituale. Nervozan sam. Ne spavam. Ponedeljak je poziv na giljotinu. Imam skokove energije, kao injekcije adrenalina ili teške droge koju mi organizam sam ubrizga da ne osećam. Strah. Strah da čudo nije tu, da sam prokockao glupošću ono što je bilo van dometa čuda, da mi je razum pokleknuo, a da mi nerazum neće pomoći, kao što nikada ni nije, ne meni, mojoj prijateljici da ponekad, ali je ona ipak sklonija čudima. Ako sam zaista toliko običan, tako prosečan, kako sam se usudio, kuda sam krenuo, zašto nisam promislio, u šta sam poverovao? Šta ako sam samo jedan od mnogih, koji bi hteli ali ne umeju, koji bi želeli, ali nisu, koji bi fantazirali, ali ih ogledalo pljune i kaže: hej mali, isti si, ništa si, prosečan. Ona je malo sklonija čudima, možda će otići, možda neće, kaže ja joj ubrizgavam realnost, šta ako izneverim i nju i realnost i čuda sve zajedno, jednim potezom, mene ovako običnog, ovako ništavnog.
Ona me gleda nežno i znam da zna šta mislim, uvek je čitala misli, takva. Biće sasvim u redu i ako se ne dogodi to veliko čudo, rekla je. I onda se grohotom smejala i meni je bilo malo lakše, ipak je to njena oblast, uvek je bila sklonija čudima, mislim da sam je zato sve ovo vreme čuvao, neka je, makar njoj neka budu, ta čuda, uvek dostupna. Ona je moja prijateljica i ja lakše spavam.

Salvador Dali

Kratak pregled mojih malih istina o musko/zenskim odnosima:

1. najobicnija zajednicka kafa (makar i tanka) pouzadno brise sve vecne kategorije (ne postoji u ljubavi nijedna misao o nekome dovoljno jaka da nadjaca zajednicki dorucak sa nekim drugim)
2. sledi da je ljubav vrlo svakodnevna stvar i van svakodnevnice ne postoji
3. sledi da su sve napisane knjige i filmovi o ljubavi lazni
4. sledi takodje da nije tih divnih prica stvarnost bi bila prilicno jeftina
5. sledi da te price moraju imati svoju istinu
6. pametan izbor: ziveti stvarnost, a price skupljati da hranis dusu
7. u musko-zenskim odnosima postoje relacije sa atributima (lepo ruzno radosno tuzno)
8. i relacije bez atributa – prosto Susreti
9. postoje relacije kada te neko privlaci i kada ti se dopada
10. i relacije kada se samo slicnost poklopi, pa daje dupli zvuk
11. u prvim imas zelje ideje ceznje i tendencije
12. u drugim si prosto uvezan necim sto ne mozes opisati ni kao lepo ni kao ruzno, mozda samo kao: biti
13. prve mogu biti jednostrane
14. druge ne
15. smisao prvih je pronaci srecu
16. smisao drugih je nesto sasvim drugacije od srece (kortasar: nesto mnogo tise, mnogo tuznije od srece, nesto kao beskonacan pad u nepomicnost)
17. smisao prvih je boraviti u stvarnosti
18. smisao drugih je dotaci izazov price
19. druge umeju da budu glasne (zvuk kao zvuk) i da ometaju nastajanje prvih
20. prve umeju da budu zivotne i da ometaju nastanak drugih
21. obe nuzne
22. za kraljeve i kraljice duha (Salvador Dali?)